Subota21.10.2017

Back Vi ste ovde: Home Vesti iz zavičaja

URUČENE PLAKETE NOVOSTI: SKROMNI ČUVARI PLEMENITOSTI

PLEMENITOST nikada ne posustaje. U mraku najgorih vremena plamen hrabrosti i nesebičnosti nose najbolji među nama. Već duže od pola veka "Večernje novosti" nagrađuju baš takve. Danas u Skupštini grada Beograda, po 51. put, dodelili smo plakete u tradicionalnoj akciji "Najplemenitiji podvig godine".

Podvig je danas - biti čovek. A naši podvižnici pokazali su da su više od običnih ljudi. Nisu prezali da rizikuju sopstveni život, nisu štedeli sebe da bi drugima bilo bolje. Žiri, na čijem je čelu akademik Matija Bećković, odabrao je najplemenitije među plemenitima. Zajedno sa direktorom i glavnim urednikom svih izdanja Kompanije "Novosti" Ratkom Dmitrovićem, Bećković je uručio priznanja ljudima kojima svi dugujemo duboki naklon.

Najplemenitiji čovek 2013. godine je Goran Sladojević, skromni građevinski radnik iz Badovinaca. Rizikovao je svoj život da bi spasao četvoricu komšija, koji su se gušili u jami za kišnicu. Jedini je imao hrabrosti da se spusti u rupu i izvuče onesvešćene ljude, koje je oborio podzemni gas.

- U takvoj situaciji, čovek ne razmišlja mnogo, već, jednostavno, reaguje onako kako mu savest i srce kažu - rekao nam je Goran.

Zastao je dah publici kada je na platnu krenula priča o porodici Mijailović iz Beograda, koja je nagrađena zlatnom plaketom za kolektivni podvig. Ova hrabra porodica je, nakon saobraćajne nesreće svog člana Vladislava, u kome je on teško povređen, donirala njegove organe i svojom odlukom spasla četiri života.

- Majka je odlučila i potpisala, mi smo je samo podržali - tužno nam je rekao Vladislavljev brat Srbislav. - Drago mi je što neko drugi ne pati i što može da ostvari svoje snove kada već moj brat nije mogao.

"Zlatni" dečak lane je bio Nikola Ječmenica iz Slatine kod Čačka. On je pokazao da hrabrost i plemenitost stasavaju u nama i pre nego što odrastemo. Još osnovac, četrnaestogodišnji Nikola je spasao svog druga iz razreda, koga je zahvatio plamen logorske vatre.

Na dodelu zlatne plakete za dečji najplemenitiji podvig godine došao je - sa drugom Markom, upravo onim kojem je spasao život i od njega se nije odvajao.

- Meni je najbitnije da mi je drug dobro - priča Nikola.

Dobitnicima zlatnih plaketa na bini su se pridružili i podvižnici koji su za svoju nesebičnost nagrađeni specijalnim plaketama.

Retko ko je od prisutnih u publici mogao da zadrži suze, dok se na traci prikazivao film o Gojku Đuriću, osmogodišnjaku, koji čitav dom nosi na svojim malenim plećima. Od kada ga je majka napustila, umesto za loptom, nakon škole, Gojko prvo pohrli da obavi kućne poslove, jer je otac Petar teško bolestan.

Buran aplauz prolomio se kada je na scenu izašao mladi Tarik Kuruglić iz Bijelog Polja, koji je, ne razmišljajući o sopstvenom životu, hrabro zaplivao da spase devojku, koja se davila u reci.

Priznanje su dobili i profesori Ivan Radić i Boško Milovanović, koji su pokazali šta znači ljubav prema svom narodu, kada su iz grčke baze na Kosovu u Beograd doveli sestre Nikolić i njihovu majku Danijelu i preuzeli brigu o njima.

Publika u Skupštini grada se uverila da je od hrabrosti Miloša Bolbotinovića iz Kladova jedino veća njegova skromnost. Bez oklevanja, on je u maju prošle godine skočio u nabujali Dunav i spasao dvanaestogodišnjeg pecaroša Ljubiše Nikolića, koji je upao u reku.

- Otac sam troje dece pa, kada sam video da se dete davi, nisam razmišljao ni sekund - govori Miloš.

Na plaketu sa oznakom "Najplemenitiji podvig godine" ponosito gleda i Ranko Pašić, zastavnik iz Niša. On je lane u septembru skočio u vatru i iz kuće koja se urušavala izvukao baku Zoricu Lazarević.

Teško iskustvo sopstvenog života pokazalo je Nikoli Rankoviću Džoniju da, iako ima samo deset godina, zna kako da pomogne. Kako su za njegove operacije ljudi skupljali godinama novac, on se odlučio da se - oduži istim primerom i organizuje humanitarni koncert za šestogodišnju Lanu kojoj je potrebno skupo lečenje u Rimu.

Tomo Mlađenović pritekao je u pomoć prijatelju kada mu je život bio ugrožen i tako "zaradio" specijalno priznanje za najplemenitiji podvig godine. Kada je Bojan Bojović svojim automobilom upao u ledenu Bistricu, Tomo je, ne bojeći se za svoj život, potrčao za njim da ga izvadi iz vode.

Nikšićanin Svetozar Ćiraković, profesor srpskog, pokazao je kako se vodi bitka za očuvanje svog jezika i kulture. Kada je u Nikšićkoj gimnaziji dobio otkaz jer nije želeo da se odrekne srpskog, odlučio je da putuje i nastavi da drži časove - u Albaniji.

Među dobitnicima specijalne plakete za najplemenitiji podvig godine je i učiteljica Snežana Andrić, koja u planinskom selu Bzoviku sama prevozi svojih osam đaka do škole.

Kruševljanin Zoran Ilić, ekonomista u penziji, jedan sprat svoje kuće ponudio je talentovanim učenicima koji se školuju u Kruševcu i obezbedio im besplatan krov nad glavom.

- Ja nisam ništa posebno uradio, nisam rizikovao svoj život, samo sam podelio sa drugima ono čega imam više nego što mi je potrebno - skromno nam je kazao ovaj Kruševljanin.

Nagrađen je i policajac Mikica Đikić koji je spasao trinaestogodišnjeg dečaka sa pruge ispred zahuktale lokomotive.

Svojom nesebičnošću istakao se Predrag Janković Zmaj koji je brzom akcijom sprečio ekološku katastrofu na Dunavu. Svi oni dali su nam primer i putokaz. Za naredne godine i buduće podvige.

MATIJA BEĆKOVIĆ: NAGRAĐUJU SE DELA, A NE REČI

MA koliko prethodna godina bila svakakva i nikakva, na kraju je obasjava ova jedinstvena svečanost kojoj, zaslugom "Večernjih novosti", nema para među akcijama domaćih medija. "Večernje novosti" tokom godine prate i opisuju pojedinačne plemenite podvige neznanih junaka, da bi ih na kraju sve zajedno izvele iz anonimnosti, stavile pod reflektore i predstavile javnosti. Kao da je slava zemaljska potrebnija nama nego njima; da su njihovi podvizi više iznenadili i usrećili nas nego njih, a priznanja koja su dobili postala važnija drugima nego njima. Da je u njihovim plemenitim podvizima bilo ikakve računice, svaka plemenitost bi iščezla, a svaki podvig izostao. Izdvajanje i isticanje njihovog primera u naše vreme deluje i kao primedba onim gabaritima kakve svakodnevno lansiraju iz svih topova na svim ekranima u galaksiji. Dostojevski je kazao da će lepota spasti svet. U naše dane mu je neko uzvratio da je došlo vreme da svet spasava lepotu.

Što su vremena beznadnija, a nečoveštva brojnija, tako i ovakve akcije postaju nasušnije, a spisak plemenitih sve duži. Ako se plemeniti nisu umorili čineći dobra, neka ni nama ne bude dosadno da slušamo o podvizima onih koji pred kamere izlaze prvi put. O onima kojima su priticali u pomoć nisu znali ništa drugo sem da su ugroženi, a na taj junački gest bili su nagovoreni jedino od svoje savesti i srca.

Srećom, i pored ogromnih napora i nesebičnog ulaganja u nečoveštva, razaranja i mržnju, još su u većini oni koji veruju da je humanije nekoga izvaditi iz vode nego ga u nju gurnuti, a čovečnije nekome zaveštati organ nego mu ga oteti i prodati.

Nagrađuju se dela, a ne reči, ostvarenja, a ne obećanja, čin, a ne prazna priča. Možda zato među nagrađenima već 50 godina nema nijednog političara.

RATKO DMITROVIĆ: ČAST JE POKLONITI SE OVIM LjUDIMA

"NOVOSTI" su ovde svake godine, da se poklonimo pred ljudima koji u trenucima isključivanja svake sujete, svakog "ja", žrtvuju ili stavljaju na kocku svoje živote da bi pomogli drugima - rekao je generalni direktor i glavni i odgovorni urednik Kompanije "Novosti" Ratko Dmitrović.

- To je nešto najviše što čovek može da da. Ispod toga može, iznad toga ne može. Mi smo koliko juče imali primer majke koja je umrla da bi njeno dete ostalo živo. Imali smo situacije u kojima su ljudi skakali u vodu i vatru da bi spasli nekoga, ne razmišljajući o tome da bi i oni sami zauvek mogli da ostanu u toj vodi ili vatri. Čak 51. put "Večernje novosti", zahvaljujući velikim ljudima koji su ovo pokrenuli, odaju počast toj žrtvi koju neko podnosi. "Novosti" nemaju značajniju misiju od ove. Reći ću čak da je ovo isto toliko važno kao i "Novosti" same.

Mogućnost da godišnje jednom poklanjamo onima koji su bili spremni da žrtvuju sve, čini čast i meni i svima.

ČLANOVI ŽIRIJA

Pored predsednika, akademika Matije Bećkovića, o laureatima su odlučivali i generalni direktor i glavni urednik Kompanije "Novosti" Ratko Dmitrović, pozorišni reditelj i umetnički direktor Knjaževsko srpskog teatra Nebojša Bradić, načelnik VMA brigadni general Marijan Novaković, bivši sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević, glumice Rada Đuričin i Tanja Bošković, akademik Dušan Kovačević, direktor "Komtrejda" Veselin Jevrosimović i modni kreator Verica Rakočević.

DIVNA AKCIJA

Plemenitost ovih ljudi svima nama treba da bude putokaz. Ponosam sam i na pripadnike policije koji su u teškim vremenima pokazali svoju humanost i hrabrost, često rizikujući svoje živote za dobrobit svih građana.

Najplemenitiji podvig je jedna divna akcija, koja uliva nadu svima nama u ljudskost i požrtvovanost mnogih, koji zaboravljajući na svoje, spasavaju tuđe živote. Drago mi je da ima takvih, kao što su "Novosti", koji ne dozvoljavaju da ovi heroji padnu u zaborav.

ZASLUŽILI

Divno je što su "Novosti" našle načina da, u ovoj poplavi užasa oko nas, pokažu svetle primere. Akcija "Najplemenitiji podvig godine" je opstala tolike godine i ovaj narod je zaslužuje. Zaslužuje dobre vesti, da se dokaže da su to zaista izuzetni ljudi. Mogli bismo da plačemo svakoga dana gledajući ono što su podvižnici uradili. Ali, mogli bismo i od sebe da očekujemo više. Da svi budemo bolji.

DA VIDI SRBIJA

Ovaj događaj koji slavi sve plemenite podvige u prethodnoj godini je zaista potresan za sve nas. Volela bih da to cela Srbija vidi i da se time diči. Da o hrabrim i malim, a zapravo velikim, ljudima sluša, slavi ih i ugleda se na njihove živote i njihova dela. "Najplemenitiji podvig godine" nije manifestacija, to je život u malom prikazan samo kroz najbolje od nas.

OSTANIMO LjUDI

"Najplemenitiji podvig godine", čiji su "Večernje novosti" domaćin, ali i stvaralac, jedan je od najlepših događaja u toku godine. Govori o tome da ima ipak nade da ćemo ostati ljudi, uprkos činjenici da smo preplavljeni događajima koji nemaju nikakve veze sa plemenitošću. Čovek se, jednostavno, preporodi kada se suoči sa herojima.

MARIJAN NOVAKOVIĆ, NAČELNIK VMA

Humanost bilo koje vrste je veoma bitna u današnjem vremenu, kada smo svi okrenuti sebi i često ne primećujemo nečiju patnju i potrebu za pomoć. Ljudi koji su primili nagrade, svojim podvizima, pravi su primer, naročito mlađim generacijama.

TEŽAK ZADATAK

Žiri je i ove godine imao težak zadatak da među svim plemenitim podvizima, koji su obeležili prošlu godinu izabere onaj najdirljiviji. Ovi dobri ljudi dokaz su da još postoje vrednosti koje bi svi trebalo da sledimo.1111NAJPLEMENI05-1002-2014NAJPLEMENI02-1002-2014NAJPLEMENITIJI-PODVIG-GODIN 620x0

150 GODINA OD SMRTI VUKA STEFANOVIĆA KARADŽIĆA - „PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ, ČITAJ KAKO JE NAPISANO“

0110

Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih pesama i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi.
Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući.
Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 19 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki.
Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolo za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove.
Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove.
Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, sa kojim se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti.
U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i radu na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pesnarica“. Iste godine je Vuk je objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“.
Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.
Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“(pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868. četiri godine, nakon njegove smrti.
Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović, Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda.
Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim.
Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput onog Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom.
Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović.
Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti.
Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem.
Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao upustva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“…).
Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847.
1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika:
Izdavanjem Gorskog vijenca, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom.
Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi.
Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Johan Volfgang Gete i braća Grim.
Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik.
Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica.
Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan do savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda.
Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima se do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski…“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina.
Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi.
Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution).
U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda.
Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje “Srpskog rječnika” (1818.), drugo, znatno prošireno (1852.), te prevod “Novoga zavjeta” (1847.), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi tzv. hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke:
1. izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama;
2. prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju;
3. i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika.
Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke, Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvu, Getingenu, Parizu…, odlikovan je od ruskog i austrougarskog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka.
Vuk je umro u Beču. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.

SVЕTI MUČЕNIK ТRIFUN

Svake godine 14. februar, među pravoslavnim Srbima, slavi se kao dan Sv. Trifuna.

Svеti Тrifun živео је u trеćеm vеku, а rоđеn је u Kаmpsаdi, u Frigiјi. Rоditеlјi su mu bili pоbоžni i svојu pоbоžnоst su i nа svоg sinа prеnеli.

U svоm živоtu bаviо sе dоmаćоm еkоnоmiјоm i čuvаnjеm gusаkа, аli pоštо је biо оdаn Hristоvој vеri, Bоg gа је оbdаriо dаrоm čudоtvоrstvа, tе је mnоgе bоlеsnikе оd rаznih bоlеsti mоlitvаmа lеčiо.

Pričа sе dа је, izmеđu оstаlih, iscеliо i Gоrdu, kćеr rimskоg cаrа Gоrdiјаnа, kоја је pаtilа оd nеkе dušеvnе bоlеsti оd kоје је niјеdаn lеkаr niје mоgао izlеčiti. Zа tо gа је cаr bоgаtо nаgrаdiо, аli оn је svе dаrоvе rаzdао sirоmаsimа. Zа vrеmе rimskоg cаrа Dеciја, Тrifun је prеtrpео strаšnо mučеnjе i nа krајu umrо.

Srpskа prаvоslаvnа crkvа, vеruјući u čudnu mоć mоlitvеnоg zаstupništvа svеtоg mučеnikа Тrifunа, ustаnоvilа је nаrоčiti mоlitvеni čin, kојi sе vrši sа njivаmа ili bаštаmа, аkо sе dоgоdi štеtа оd insеkаtа, mišеvа i drugih živоtinjа. Kаd sе vrši оvај čin uzimа sе zејtin iz kаndilа svеtоg Тrifunа i bоgојаvlјеnskа vоdicа, pа svеštеnik unаkrst škrоpi njivu, bаštu ili vinоgrаd, i pоrеd оstаlоg čitа i "zаklinаniје svјаtаgо mučеnikа Тrifunа". Nа tај nаčin svеti Тrifun sе smаtrа zаštitnikоm pоlјskih usеvа.

Nаši vinоgrаdаri zbоg tоgа slаvе svеtоg Тrifunа kао pаtrоnа, pа tоgа dаnа idu u vinоgrаdе, оrеzuјu pо kојu lоzu i vinоm zаlivајu pо kојi čоkоt, dа bi timе pоvrаtili vinоgrаdu mаlаksаlu snаgu, pоslе dugоg zimskоg mrtvilа, pа dа pоčnе buјаti u prоlеćе kоје sе vеć pоčinjе primicаti. Zbоg tоgа svеtоg Тrifunа u Istоčnој Srbiјi zоvu Оrеzаč i Zаrizој.

Nа svеtоg Тrifunа pоčinjе sеčkа (fеbruаr), nаrаvnо pо stаrоm kаlеndаru, zа kојu sеlјаci nа Kоsоvu kаžu: "Sеčkа sеčе, Маrtа dеrе, Svеti Sаvа kоžu bеrе". Sеčkа је, оpеt rеklа: "Dа nеmаm strаh оd mоје stаriје sеstrе zimе, grаnе bi оd оgnjа vrеlо s јеdnе strаnе, а ја bi' gа s drugе strаnе smrzlа" - tоlikо u fеbruаru mоžе biti hlаdnо.

Аkо nа Тrifundаn pаdа snеg ili kišа, bićе kišnа i rоdnа gоdinа, аkо је vеdrо, gоdinа ćе biti sušnа i nеrоdnа. Nаrоd јоš kаžе: "Тrišа zаbо ugаrаk u zеmlјu, pа zаtо snеg i lеd pоčinju dа sе tоpе".

Svеtоg Тrifunа slаvе gоstiоničаri.sv-trifun

PRAZNIK SRETENJA GOSPODNJEG - Sretenje - praznik Crkve, države i vojske

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu.

Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu, danas slave Srpska pravoslavna crkva i vernici.

Prvi susret Boga i čoveka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao sveti Simeon Bogonosac, slavi se uvek četrdesetog dana po Božiću.

Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo i njegovo značenje ukazuje na na prvi susret Spasitelja sa ljudima.

Prema kanonu SPC, svrstan je u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram na mesto određeno za devojke.

Sretenje Gospodnje je jedan od najsvečanijih događa i na liturgiji, u jednoj od najlepših pravoslavnih molitvi, izgovaraju se reči pravednog Bogonosca koje izgovara sa Bogomladencem u naručju - "Otpusti sad raba tvojega Gospode, jer videše oči moje spasenje tvoje. . . "

Ovaj događaj iz života crkve opisan je u četvorojevanđeljima gde se među svedocima pominje i Ana, kći Fanuilova, koja je prisustvovala Sretenju Gospodnjem, i potom objavila stanovnicima Jerusalima da je "konačno stigao onaj koji je odavno najavljivan i očekivan".

Predanje dalje kaže da su fariseji obavestili cara Iroda o događaju u jeruslamskom hramu. Uveren da je to novi car koga su najavili proroci sa Istoka, Irod je naredio da ubiju Isusa.

Međutim, prema uputstvu Anđela Božjeg, božanska porodica je već bila na putu za Misir.

Sretenje se slavi od vremena cara Justinijana, kada je epidemija kuge odnosila i do 5.000 života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš.

Slava Sretenja veoma je česta u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje.

Dan Sretenja 1804. godine presudan je za istoriju srpskog naroda, jer je tog dana Krađorđe Petrović podigao u Orašcu Prvi srpski ustanak.

Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je proglašen i prvi ustav kneževine Srbije, poznat kao Sretenjski ustav, a Srbija na ovaj dan slavi Dan državnosti.

U našem narodu postoji i verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto.

Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.sretenje-ikona 500x300

27. JANUAR - SVETI SAVA

Najmlađi sin Stefana Nemanje, velikog srpskog župana, zvao se Rastko. Rodio se 1169. godine i još od detinjstva je pokazivao da je obdaren izvanrednim darovima. Kad mu je bilo 15 godina, otac mu dodeli jedan kraj u svojoj državi, gde bi se učio upravljanju; a kad mu je bilo 17 godina, roditelji su već pomišljali i da ga žene, mada je on već počeo misliti kako da se odvoji od sveta i ode u manastir, da se posveti Bogu. Jednom, kad su ga roditelji pozvali u dvor, verovatno radi ženidbe, dođu i neki kaluđeri iz Svete Gore, a među njima je bio i jedan Rus. Rastko se upozna s njim, raspita se kako se živi u Svetoj Gori, pa kad je saznao da je tamo upravo onako kako je on želeo, dogovore se da zajedno idu u Svetu Goru.

Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, pa dok je bio u lovu u planini, iskrade se od društva, i sa duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu ode u Aton. Izgubljenog Rastka nigde nisu mogli naći, te se konačno zabrinuti roditelji dosete da je mogao odbeći sa onim Svetogorcem. Zato Nemanja otpremi jednog vojvodu sa nekoliko vojnika u Svetu Goru da mu vrate sina, a u dvoru je za to vreme vladala velika tuga i žalost.

Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu Goru. Tu se stane raspitivati za Rastka i dozna da je on u manastiru svetog Pantelejmona. Vojvoda pronađe Rastka i reče mu da će ga vratiti ocu milom ili silom, makar i vezanog. Rastko se učini kao da se pokorava vojvodinoj naredbi i zadrža vojvodu do sutra, pa da se onda svi vrate. Uveče Rastko zamoli igumana da za vojvodu i pratnju pripremi dobru večeru, a posle večere odoše u crkvu na bdenje. Bogosluženje je bilo dugo, vojvoda i pratioci umorni od puta i malo pripiti od vina, te zadremaše u crkvi. Rastko se lagano iskrade sa jednim duhovnikom, ode na visoku manastirsku kulu, gde ga taj duhovnik postriže i obuče u kaluđersko odelo.

Kad se bdenje završi i Srbi vide da nema Rastka, opasno se naljute na igumana i kaluđere i ko zna šta bi bilo da Rastko sa kule ne viknu na vojvodu da se ostavi kavge, jer je on tu i sutra će se videti. Srbi se smire i postave stražu oko kule.

Sutradan zovne Rastko vojvodu i pratnju i pokaže im se sa kule u kaluđerskom odelu. Kad ga videše zakaluđerena, vojvoda i njegova pratnja briznuše u plač. No Rastko ih uteši, rekavši im da je to volja Božja i spusti im sa kule svoje svetovno odelo i odstrižene vlasi da odnesu roditeljima i uvere ih da je on već duhovnik, a uz to im preda i svojeručno pismo za roditelje. Vojvoda se sa pratnjom vrati u Srbiju. Nije dugo prošlo, a po Svetoj Gori se raščuje da je sin srpskog vladara došao da živi među isposnicima, a svako je želeo da ga vidi. Rastko je stupanjem u monaški red dobio ime Sava. Protat svih svetogorskih monaha, saznavši ko je i čiji je Sava, premesti ga u najveći manastir Vatoped, gde je Sava proizveden u jeromonaha.

Roditelji pak Savini, doznavši šta je njihov sin uradio, dugo su ga žalili i u znak žalosti crno odelo nosili, ali su se na kraju pomirili s time, verujući da je to Božja volja. Nemanja se počne dopisivati sa sinom i s vremena na vreme mu je slao mnogo novaca, da ne bi ni u čemu oskudevao.

Sava je sve te novce delio manastirima i pustinjacima. Jednom zamoli svog igumana da obiđe sve manastire i pustinjake po Svetoj Gori, i kad dobi dozvolu, obiđe ih sve, idući bos. Kada se vratio u manastir Sava reče igumanu da želi i on da ispašta u samoći kao što ispaštaju isposnici, ali mu iguman ne dozvoli. Ipak, Sava se hranio samo suvim hlebom i vodom, a vrlo retko je kušao po malo vina i zejtina. Svaku noć, do neko doba, molio se Bogu i metanisao, a uoči nedelje, provodio je na molitvi dok ne ogreje sunce. Išao je lako odeven i bos i zimi i leti, a od takvog hodanja koža na tabanima mu je tako odebljala da je mogao ići po najoštrijem kamenju. Sava je postao ugled svim kaluđerima i isposnicima svetogorskim. Posle nekoliko godina i Savin otac, Stefan Nemanja, zakaluđeri se u Studenici i dođe svome sinu u Svetu Goru.

Do tada u Svetoj Gori nije bilo srpskog manastira. Stefan Nemanja, koji je u monaštvu dobio ime Simeon, proputuje sa svojim sinom svu Svetu Goru, deleći milostinju manastirima i isposnicima, i tom prilikom nađe jedno zgodno mesto gde je bio jedan porušeni manastir i izmoli od grčkog cara odobrenje da može manastir osnovati. Car im pokloni zemlju i izda hrisovulju kojom njihovu zadužbinu oglašava kao manastir prvog reda - carsku zadužbinu - u nasleđe njihovim potomcima, i još im pridoda i jedan svoj manastir, Žig. Tako Sava sa svojim ocem, a uz pomoć tadašnjeg srpskog župana Stevana Prvovenčanog, podiže Hilandar, ogradi ga tvrdim gradom i u gradu podiže kulu kao carski dom i mnoge ćelije. Tu se Sava i Simeon nastaniše, živeše i Bogu moliše.

Nije prošlo mnogo vremena, a Hilandaru beše prirodato četrnaest manastira i toliko zemlje da je dve stotine kaluđera moglo u njemu živeti. No, Simeon je u Hilandaru živeo samo osam meseci, pa umro. U Hilandaru je Sava prikupio mnogo pobožnih i u bogoslovskoj nauci učenih ljudi, da se brinu o duhovnoj nastavi, te uskoro Hilandar postade kao neka duhovna akademija za sve one koji su želeli dobiti više bogoslovsko obrazovanje. Tu je Sava sastavio pravila po kojima se imaju vladati kaluđeri i ta su pravila poznata pod imenom Tipik svetog Save. U Svetoj Gori napisao je Sava i žitije svoga oca, prepodobnog Simeona.

U to vreme u Srbiji se desiše ozbiljni događaji. Vukan je ustao na svoga brata Stevana Prvovenčanog, oteo mu presto, a zemlja je zbog rata i pustošenja opustela, te zavladala velika glad. Stevan posla pismo Savi u Svetu Goru, i zamoli ga da pohita i dođe u Srbiju, i donese telo očevo, ne bi li nad mrtvim očevim telom izmirio braću. Sava požuri te krene u Srbiju i ponese očevo telo, koje je potom sahranjeno u Studenici. Savi pođe za rukom da izmiri braću, i Stevan u znak izmirenja, počne zidati crkvu Žiču. Za to vreme Sava je već bio postao arhimandrit. Sava je mislio da se odmah vrati u Svetu Goru, ali ga događaji zadržaše, te se prilično zadrža u Srbiji. U to vreme, napade na srpske zemlje bugarski vlastelin Strez i Sava ode napadaču da ga nagovori da odustane od rata. Strez nije hteo ni da čuje te mu Sava naposletku reče: "I mi imamo konja i junaka, a Bog će videti ko je kriv: mi ili ti". Te noći Strez naprasno umre, i u obe vojske, i srpskoj i bugarskoj, verovalo se da ga je Sava ukleo. Za vreme svog boravka u Srbiji Sava je nastojao da se podižu crkve, uređivao je službu u crkvama, po ugledu na službe u Svetoj Gori, uvodio je lepe običaje, a štetne iskorenjivao. Posle toga Sava se vrati u Svetu Goru, a odatle ode u Nikeju grčkom caru Todoru Laskaru i patrijarhu Manojlu, jer su u to vreme Latini (krstaši) bili zauzeli Carigrad i u njemu vladali. Sava im objasni da je Srbima teško da dolaze čak u Nikeju radi postavljanja episkopa, već ih zamoli da oni za Srbiju postave arhiepiskopa, a da ubuduće sami srpski episkopi biraju arhiepiskopa. Car i patrijarh prihvate ovaj Savin predlog, ali s tim da njega proizvedu za arhiepiskopa. Sava se u početku opirao, ali na kraju pristade, jer je to bila zgodna prilika, i tako je Sava uspeo da srpska crkva postane autokefalna, tj. nezavisna. Bilo je to 1219. godine.

Pri povratku u Srbiju, Sava, sada kao arhiepiskop, svrati opet u Svetu Goru, još jednom obiđe sve manastire, u svakom služeći, i proizvodeći dostojna lica za sveštenike i đakone. Rastajući se sa tugom od svoje omiljene Svete Gore, on sa sobom povede nekoliko svojih najboljih učenika, da ih posveti za episkope. Došavši u Srbiju, Sava, u dogovoru sa Stevanom i vlastelom, razdeli Srbiju na dvanaest eparhija i ustanovi episkopske stolice, a za arhiepiskopiju odredi Žiču. U svim ovim eparhijama postavi episkope, za protopopijate protopope; prepiše svima zakonske knjige i uputi ih kako da zavode red. U ovim crkvenim reformama, Sava je zabranio prinošenje krvnih žrtava u crkvi i svetkovine pred crkvom, te svečare uputio u domove, stvorivši tako osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili Krsne slave. Kad je uveo red, Sava uoči Spasovdana, 1220. godine, sazove sabor kod Žiče, pa tad tronoše Žiču i svog brata, dotle velikog župana Stevana, miropomaže i venča kraljevskom krunom. Tako Stevan posta prvi kralj srpski. Posle svega ovoga, krene Sava u "kanonsku vizitaciju" po celoj državi i svuda je učio, upućivao i jeretike (bogumile) obraćao u pravoslavlje.

Posle nekog vremena, krene na Srbiju ugarski kralj Andrija, sa velikom vojskom. Sava ode k njemu da ga odgovori od rata, a kralj mu reče: "Kad si svetitelj, učini kakvo čudo, pa ću ti poverovati i poslušati". Sava se pomoli Bogu, te usred najžešće letnje vrućine pade krupan grad, od kojeg i ugarska vojska nastrada; i kralj videvši to čudo, vrati se natrag.

Sveti Sava je umro 12. januara, i u crkvenim knjigama toga dana se beleži i spominje, ali se spomen njegov čini 14. januara po starom kalendaru - 27. januara po novom. Neki misle da je to stoga što je proteklo dva dana od smrti njegove dok je glas o smrti stigao u Srbiju, i da je spomen njegov počeo da se obavlja svake godine onog dana kada je glas stigao. Drugi opet misle da je sveti Sava sahranjen 14. januara i da mu se zato u taj dan čini spomen. Treći smatraju da je Sava umro u subotu 12. januara 1236. godine, a srpska ga crkva slavi 14. januara zato što, po crkvenom ustavu, ni jedan svetac ne bi mogao imati samostalne službe u poprazništvu nedelju dana od Bogojavljenja. Da ne bi osnivač srpske pravoslavne crkve ostao bez samostalne službe, srpsko sveštenstvo je odavno premestilo praznovanje njegove uspomene od 12. na 14. januar, to jest prvog dana u koji, po Bogojavljenju, može biti samostalne službe. Svetog Savu slave i drugi pravoslavni narodi, Rusi, Bugari, Grci...

Himna svetom Savi

Uskliknimo s ljubavlju

Svetitelju Savi

Srpske crkve i škole

Svetiteljskoj glavi

Tamo venci, tamo slava

Gde nas srpski pastir Sava

Pojte mu Srbi,

Pesmu i utrojte.

S neba šalje blagoslov

Sveti otac Sava

Sa svih strana svi Srbi

S mora i Dunava

K nebu glavu podignite

tamo Savu ugledajte

Savu srpsku slavu,

Pred prestolom Tvorca!

Pet vekova Srbin je

u ropstvu čamio

Svetitelja Save ime je slavio

Sveti Sava Srbe voli

i za njih se Bogu moli

Pojte mu Srbi,

Pesmu i utrojte.

Da se srpske sva srca

S tobom ujedine.

Sunce mira, ljubavi

da nam svima sine

Da živimo svi u slozi

Sveti Savo ti pomozi

Počuj glas svog roda

Srpskoga naroda.Sveti Sava Kraljeva Crkva copy