Subota21.10.2017

Back Vi ste ovde: Home RAZONODA Top deset srpskih ljubavnih stihova

Top deset srpskih ljubavnih stihova



Top deset srpskih ljubavnih stihova

“Šta god da izabereš, pogrešićeš ali i dobro uraditi. Jer, ljudi su zaboravili šta sve poezija ume, može i zna svakom čoveku da da”, rekla je nekolicina pesnika i antologičara na molbu da prokomentarišu izbor 10 najlepših pesama, odnosno stihova iz njih.

 

 Za Jovana Dučića (1871. Trebinje - 1943. Indijana, SAD) ljubav je „dokaz inteligencije“, „najveća mudrost i najfinija duševnost“, „privilegija najviših duša“, „najviši produkt kulture“. Po njegovim rečima, „kod primitivnih, neobrazovanih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev i požuda“.

1 „Moja ljubav”- Jovan Dučić

Sva je moja duša ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.
(...)
Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene:
O ljubljena ženo silnija od mene, -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve duge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

  

Slikar, književnik, učitelj Đura Jakšić (1832. Srpska Crnja - 1878. Beograd) bio je temperamentan čovek i veliki boem.

Upravo za ambijent Skadarlije (gde je i stanovao), za kafane „Tri šešira“, „Dva jelena“ vezano je nastajanje i njegove čuvene pesme „Kroz ponoć“

2 „Kroz ponoć” - Đura Jakšić

  

Kroz ponoć nemu i gusto granje
Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje –
O lakše samo kroz gusto granje!
(...)

Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore,
K’o grudu snega vrelo sunčanje –
O lakše, lakše kroz gusto granje!

 

 

Pisac čuvene „Vere Pavladoljske“ kao, između ostalog, i poeme „Ćeraćemo se još“, koja ne slovi za ljubavnu ali se, kažu, i u muško-ženskim odnosima neretko citira, Matija Bećković (1939. Senta) mnoge svoje pesme posvetio je svojoj ženi Veri. Neki književni kritičari i hroničari smatraju da je, posebno lirski, deo njegovog opusa u velikoj senci njegovog društvenog angažmana, odnosno stavova i nastupa.

3 „Nikad više” - Matija Bećković

 

Milo stvorenje koje si sad sena
Mili pepeo samo uspomena
A ta je sena i ta uspomena
Moj jedini život i jedina žena.

Ti malo rušče – ceo svet bi dao
Kad bih te još samo jednom ugledao
Kako ideš kući u naručju s cvećem
(A ja te s prozora gledam – i ne trepćem).

 

 

 

 

 

  

 Veliki pesnik Milan Rakić (1876. Beograd - 1938. Zagreb) odrastao je u porodici gde se negovala intelektualna tradicija (deda mu je bio Milan Ð. Milićević, prvi naš enciklopedista; otac Mita Rakić, političar i prvi prevodilac „Jadnika“). Završio je prava u Parizu, bavio se diplomatijom. Postoji anegdota da je Rakić, kada je stupio u diplomatiju otišao da se predstavi Pašiću. „Ovaj... znaš onaj... ja sam čuo da ti pevaš pesme u pevanje, ali jeste onaj... u spoljnu politiku nema pevanje... nego ima da čuvaš sve u državnu tajnu, kao što devojka ima da čuva... ovaj... pre nego što se uda onaj...“, rekao mu je Pašić.

4 „Obična pesma” - Milan Rakić

 

Naša je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan – tek godinu dana,
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je prošlo pola dana;
U pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našega stana,
tražeći mira u poljskoj samoći.
(...)

Pa ipak – da si samo katkad htela
U zanosu, i sličnoj mekoj svili,
da kažeš nežnu reč iz srca vrela –
I mi bi možda dugo srećni bili!

A sad polako teče ovo vreme;
Postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, k’o sito dete šećerleme.

 

 

 

 

 Vasko Popa (1922. Grebenac, kod Bele Crkve - 1991. Beograd) jedan je od najpoznatijih i najprevođenijih srpskih pesnika koji je, ističu književni teoretičari, stvorio poseban pesnički jezik. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ objavljena 1953. (uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića) smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Pokrenula je velike rasprave i imala snažan uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Velika Popina inspiracija bila je njegova žena Haša.

                          5 „Daleko u nama” - Vasko Popa

                               Očiju tvojih da nije

                               Ne bi bilo neba

                               U malom našem stanu

                              Smeha tvoga da nema

                              Zidovi ne bi nikad

                              Iz očiju nestajali

                              Slavuja tvojih da nije

                              Vrbe ne bi nikad

                              Nežne preko praga prešle

                             Ruku tvojih da nije

                             Sunce ne bi nikad

                            U snu našem prenoćilo

 

 

 

 

 

http://www.blic.rs/data/images/2011-10-22/185865_mika-antic_t.jpg?ver=1319324433" > „O meni se najbolje brinu ni koji me ostavljaju na miru“, rekao je Miroslav Antić (1932. Mokrin - 1986. Novi Sad) koji je pre nego što je postao poznat pesnik radio kao mornar, zatim u lutkarskom pozrištu...
Bavio se i slikarstvom, novinarstvom, filmom. Neki njegovi iskazi, stihovi, stavovi postali su legenda.
Među njima su: Samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne. Ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva vrsta vere, zatucane i opake...

6 „Ikona“ - Miroslav Antić

 

Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muževi, i moje žene,
i postelje u kojima su snovi zanat.

Neka drumovi budu
za mene i tebe pruženi
ove slučajne večeri
daleko, u nepovrat.
(...)
Nikad neću zbog tebe
ići da ločem rum,
ni da sročim za večnost 
najbolju pesmu kraj čaše.

Malo mi se osmehni 
kad se vratiš niz drum.
I, nemoj da mi mašeš.
Ni ja neću da mašem.
 

  

 

 

Laza Kostić (1841. Kovilj - 1910. Beč) književnik, novinar, estetičar, čuvenu pesmu „Santa Maria della Salute“ napisao je Lenki Dunđerski, devojci znatno mlađoj od njega, ćerki njegovog dobrotvora. O njihovoj neostvarenoj ljubavi, prepisci s Nikolom Teslom, njenoj preranoj smrti i pričalo se i pisalo, a među uzbudljivim knjigama na tu temu je i „Lenka Dunđerski“ iz pera pesnika, autora „Mostarskih kiša“ Pere Zupca.

7 „Santa Maria della Salute” - Laza Kostić
 

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast;
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Marija della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud;
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

 

 Književnik raskošnog opusa Miloš Crnjanski (1893.-1977.) imao je trnovit životni put.
Početkom Prvog svetskog rata mobilisan je i poslat na front, a nakon ranjavanja smešten je u bolinicu gde se, uz lečenje posvetio i pisanja.
Pesma „Mizera“ nosi posvetu: „Beč. U revoluciji. 1918. Za studentesu, Idu Lotringer.“

   8 „Mizera” - Miloš Crnjanski

O, da l’ se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

                                                                                                          

 

 

 

 

Pesnik Branko Miljković (1934. Niš - 1961. Zagreb) je prerano okončao život, a zvanično saopštenje da je reč o samoubistvu izazivalo je sumnje. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u „Delu“. Zbirku „Uzalud je budim“ objavljuje 1956. a, po nekima, istoimenu pesmu posvetio je devojci koja je umrla nekoliko godina pre njegovog rođenja. Naime, video je njenu sliku kod komšinice (njezine majke) i zaljubio se u sliku.

 

9 „Uzalud je budim” - Branko Miljković
  

Budim je zbog sunca koje 
objašnjava sebe biljkama 
zbog neba razapetog između prstiju 
budim je zbog reči koje peku grlo 
volim je ušima 
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi 
(...)

uzalud je budim 
jer njena usta neće moći da joj kažu 
uzalud je budim 
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa 
uzalud je budim 
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

 

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                        

 Vladislav Petković Dis (1880. Zablaće kod Čačka - 1917. kod Krfa) radio je kao carinski službenik, učitelj, izveštač sa fronta... 
Kafansko-boemski život je promenio nakon venčanja sa Hristinom Tinkom kojoj je posvećivao stihove. 
Iako je njegova poezija dobrim delom rodoljubiva, društveno angažovana, među njegove najbolje radove ubraja se predivna ljubavna pesma „Možda spava“.

10 „Možda spava” - Vladislav Petković Dis

 

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.